Gledam u tezgu sa starudijama i knjigama, klasici italijanske i svetske književnosti po dva evra, „antikviteti“ iz kuće pet. Prodavac iz osterije gleda i ne ustaje. Zna da se radi samo o znatiželji, mada umalo nisam kupio neispravan sat boje žada.
Sad mu je žao što nisam, jer nekako on je najbolji opis Sorana, grada koji je ponikao iz stena, zaustavljen u vremenu i prostoru svojom lepotom.
Gradove najbolje upoznaš koracima, gubeći se po ulicama, idući iz jedbog prolaza u drugi. Cveće kojem ne znam ime, veš na žici, širom otvoreni prozori, ljudi žive svoj život unutar antičkih zidina po nekom svom pravilu.
Sve svedeno, mirisno u skladu sa prirodom iz koje se diže, mačkama koje lenjo vrte repom u hladu i vetrom koji mi je odneo šešir.
Grad sam sačuvao u nešto oko cetiri i po kilometra. U to su stale ulice, šuma, potok, grobnica Etruraca u stenama, kao i zamak porodice Orsini, danas hotel sa restoranom gde sam umalo ispustio dušu od pešačenja.
Sedeći na terasi, uz lagan vetar u ovo malo kose nisam mogao da ne pomislim – kako žive ljudi ovde. Posle deset sekundi shvatio sam da im je bolje nego meni i 90 posto nas.
Italijani znaju, jbga. Uzbrdo, nizbrdo, u odelu sa šeširom i kapom, uz osmeh na licu.
Kafa, vino, pasta, sir, porketa. Razgovor, smeh, prijatelji, budjenje sa suncem i cvrkutom ptica.
Dosta za sreću. Ovde se život ceni do poslednjeg koraka.
#sorano #toscana
Toskana u očima našeg putnika, na turi Citta del Tufo
