Pored koale, suncokreta i zvezda, jednoga dana ću sigurno istetovirati i ono omiljeno – sendvič. Onako, da sve preliva iz njega, pošteno popunjen i masan od koga arterije na sam miris počinju da tandrču kao vodovodne cevi u Sutomoru dveiljaditih kada se pojavi voda iza ponoći na sat vremena.
Kao idelni model apsolutno može da posluži ovaj prelepi primerak koji bi i jednorozi jeli iz Mo mortadela lab u Bolonji gde se čeka kao u banci u redu, sa sve rednim brojem u ruci. Sreća pa carevi iza pulta sve rade brzo kao na traci pa čekanje nije duže od 3-4 minuta.
Posebna radost je što „puštaju“ ruku pa je sve domaćinski, ko nona da ga je pravila, te uz pivo ide ko massan jogurt uz burek.
Krajnje sam siguran da je Desanka Maksimović tokom pisanja „Strepnje“ tačnije stiha „Jer sreća je lepa samo dok se čeka“ posmatrala nekog Italijana koji je mazao krem od pistaća, redjao šnitove i šnitove mortadele, pa sušenog paradajza i rukole ubacivao preko svega toga, zatvarajući sve to savršeno spolja hrskavim, a unutra mekim lebom.
Hvala @chilinbg na ovom gastro otkriću, vredelo je svakog pogleda na presek i zalogaja. 🤌
Bolonja u očima našeg putnika, na turi Citta del Tufo
